Nakon što mi je menstruacija nestala na puna dva meseca, moja majka je uvalila u glavu da sam trudna. Pa me je odvukla kod doktora. I ko je sedeo u ordinaciji? Moj bivši dečko, onaj koga sam ostavila pre dva meseca. Lice mu je bilo prazna maska, glas hladniji od mrtvačnice. “Lezi na krevet.”
Ešli Prajs je zamislila hiljadu groznih načina na koje bi mogla ponovo da naleti na svog bivšeg.
Možda u kafiću.
Preko prepune ulice.
Na nečijoj rođendanskoj večeri gde bi mogla da se pretvara da joj srce i dalje ne preskače kad čuje njegovo ime.
Nije zamislila da leži na stolu za pregled sa podignutom košuljom, njena majka sedi tri metra dalje, a Koul Džejkobs stoji iznad nje u belom mantilu sa olovkom u ruci i ledom u očima.
Počelo je sa dva propuštena ciklusa.
Puna dva meseca.
Ešli je krivila stres. Posao. Loš san. Previše hrane za poneti. Previše kasnih noći pretvarajući se da je slomljeno srce izbor životnog stila, a ne rana koju je stalno čačkala da vidi da li još uvek boli.
Njena majka je krivila trudnoću.
Čim je Ešli priznala da joj je menstruacija nestala, mama je ušla u puni hitni režim. Jedan skup pregled kasnije, ušle su u jednu od najboljih bolnica u gradu.
Ešli je bila iznervirana, posramljena i apsolutno nespremna.
Onda je ugledala ime na digitalnom ekranu.
Dr. Koul Džejkobs.
Na jedan krhki trenutak, rekla je sebi da to mora da je neko drugi.
Veliki grad. Velika bolnica. Puno doktora.
Ali kad su se vrata ordinacije otvorila, ta nada je odmah umrla.
Koul je sedeo za stolom, obučen u besprekorni beli mantil koji ga je činio smirenim, poštovanim, nedodirljivim.
Iste ruke koje su nekad stavljale čaj od đumbira u njenu torbicu sada su držale olovku iznad njenog medicinskog kartona.
Ista usta koja su je nekad učila o kofeinu posle dva popodne sada su rekla, ravno: “Ešli Prajs, je li? U čemu je problem?”
Ešli se skoro nasmejala.
Pre dva meseca, on je bio čovek koga je volela.
Sada se pretvarao da je ona samo još jedna pacijentkinja.
Njena majka, potpuno nesvesna da je soba postala emocionalno zapaljiva, krenula je u celu priču.
“Doktore Džejkobse, nije imala menstruaciju dva meseca. Ili je trudnoća ili neka strašna bolest. Morate dati našoj Ešli temeljan pregled.”
Koul je klimnuo sa savršenom profesionalnom smirenošću.
“Naravno, gospođo. Ići ćemo korak po korak.”
Ešli je znala taj glas.
To je bio njegov doktorski glas.
Odmeren. Ljubazan. Kontrolisan.
Ali ruka ga je izdala.
Olovka je previše pritiskala papir. Zglobovi su mu se stegli. Vrh je skoro probio karton.
Onda je postavio pitanje koje je Ešli poželela da pod proguta pre nego što je morala da odgovori.
“Imaš li dečka?”
Pre nego što je Ešli mogla da progovori, njena majka se nasmešila kao da je ovo najlakše pitanje na svetu.
“Oh, da. Naša Ešli i njen dečko su tako zaljubljeni. Praktično nerazdvojni.”
Soba je utihnula.
Ešli je osetila Koulov pogled kako se pomera ka njoj, polako i oštro.
Jer njena majka nije znala da su raskinuli.
Nije znala da se Ešli pretvarala na mrežama da je slomljena dok je tajno jela prženu piletinu u ponoć, pila ledeno hladno pivo i živela kao da je svako zdravstveno predavanje koje joj je Koul ikada dao duh koga je konačno pobegla.
Nije znala da je Koul prvi prekinuo.
Rekao je da je previše zauzet. Da ga bolnica proždire. Da ne želi da sputava Ešli.
Ešli se, naravno, pobrinula da ima poslednju reč.
“Koul Džejkobse, posle danas, jedini način na koji ćeš me ponovo videti je ako si na samrti, moleći za poslednji pogled. I čak i tada, možda te ne počastim svojim prisustvom.”
Zvučalo je moćno u tom trenutku.
Sada je sedela u njegovoj ordinaciji jer je njena majka platila duplo da bi dobila termin kod njega.
Karma je imala savršen tajming.
Kad je Ešli pokušala da ustane i ode, majka ju je gurnula nazad.
“Ovaj termin je bilo nemoguće dobiti”, insistirala je. “Moraš reći doktoru sve.”
Koul je pogledao Ešli, pa njenu majku.
“S vama ovde, gospođo, Ešli bi mogla biti malo posramljena da priča.”
Njena majka je konačno shvatila.
“Oh, naravno.”
Onda je izašla.
Drugi klik na vratima, Koulova profesionalna maska je nestala.
Spustio je olovku.
“Pa, pa, Ešli”, rekao je hladno. “Stvarno si se nadmašila. Ko je otac?”
Ešli se ukočila.
“Otac?”
“Prošlo je samo dva meseca, a ti si već trudna.”
Glas mu je bio miran, ali bes ispod njega činio je vazduh tankim.
“Ta osoba koja mi je poslala poruku je bila u pravu.”
Ešli ga je zurila.
Poslala poruku?
Koja osoba?
Šta joj je neko rekao?
Njen um se vrtio.
Da, ponašala se dramatično posle raskida. Da, objavljivala je tužne stihove pesama i mrzovoljne natpise kao da vene od tuge.
Ali istina je bila sramotno jednostavna.
Nedostajao joj je Koul.
Nedostajala su mu njegova dosadna pravila.
Nedostajao joj je način na koji je previše brinuo.
Nedostajalo joj je kad joj je govorio da ne pije hladne stvari kad je napolju vruće jer je to “loše za njena pluća”, iako nikad nije baš razumela šta to znači.
Nedostajao joj je čaj od đumbira i datula na koji se nekad žalila.
Nedostajalo joj je da bude voljena na njegov strog, iscrpljujući, nemogući način.
Ali nije varala.
Nije prešla dalje.
Nije bilo drugog muškarca.
Onda je Koulov glas presekao njenu paniku.
“Lezi na krevet. Gore do gola, dole do gole.”
Ešli je stegla košulju.
Ne.
Apsolutno ne.
Jer ispod odeće, nosila je smešnu pidžamu sa Melaodijom.
Kad je izlazila sa Koulom, oblačila se kao žena koja može da uništi muškarčevu koncentraciju iz druge sobe.
Svila. Čipka. Trake. Sve pažljivo birano.
Danas, jer je sudbina očigledno imala smisla za humor, imala je crtane zečeve kako gledaju sa njenih grudi.
Koul je posegnuo za njenom odećom kad se nije pomerila dovoljno brzo.
Ešli se izvijala.
Njena majka je upala nazad na buku i odmah sve pogrešno shvatila.
“Šta ti je?” izgrdila ju je. “Nemaš čega da se stidiš. Za doktora ne postoji muško ili žensko.”
Ešli je htela da vrišti.
Jer ovo nije bio samo doktor.
Ovo je bio Koul.
Čovek koji je tačno znao gde je škakljiva.
Čovek koji ju je jednom poljubio kao da je strpljenje medicinski princip koji lično prezire.
Čovek koji je sada mislio da je zatrudnela sa nekim drugim.
Konačno, zavesa je povučena.
Njena majka je ponovo napolju.
Ešli je ležala tamo, ponižena, dok je Koul cedio hladan gel na njen stomak i pomerao ultrazvučni pretvarač po njenoj koži.
Pokušala je da priča.
“Koule, možda je tvoja beba. Propustila sam dva ciklusa. Vremenski se poklapa, zar ne? One noći kad smo bili zajedno…”
Njegove oči nisu omekšale.
“Koliko se sećam”, rekao je, naginjući se dovoljno blizu da mu dah dodirne njeno uvo, “nismo otišli do kraja te noći.”
Ešlijino srce ju je izdalo i počelo da ubrzava.
Na jedan ludi trenutak, pomislila je da se vazduh promenio.
Bolnica je mirisala na antiseptik i njegov kolonj. Lice mu je bilo centimetrima od njenog. Glas mu je bio tih.
Onda se nagnuo nazad, uzeo maramicu i obrisao ultrazvučni gel sa njenog stomaka.
“Obuci se”, rekao je. “Nisi trudna.”
Ešli je trepnula.
“Nisam?”
“Ne. Sluznica materice ti je debela, što objašnjava propuštene cikluse, ali nema gestacijske vrećice. Imaš hormonski disbalans, verovatno uzrokovan stresom, lošom ishranom ili poremećenim snom.”
Onda su mu se oči suzile.
“Jesi li ostajala budna do kasno? Jela brzu hranu?”
Ešli je skrenula pogled.
“Možda malo.”
Koul je seo za svoj sto i otkucao sa zastrašujućom preciznošću.
“Sudeći po podočnjacima i upali koju sam primetio, rekla bih da si živela na prženoj hrani i spavala u četiri ujutro poslednja dva meseca.”
Mrzela je što je bio u pravu.
Još više je mrzela što je želela da joj je stalo.
Odštampao je recept i pružio ga.
Progesteron. Suplementi. Bez kofeina posle dva popodne. Bez ljute ili masne hrane.
Stari Koul se vratio.
Pažljivi Koul.
Kontrolisani Koul.
Koul koji je mogao da vidi kroz svaku laž koju je njeno telo pokušalo da ispriča.
Ali Ešli nije uzela papir.
Pogledala ga je umesto toga.
“Koja poruka, Koule?”
Vilica mu se stegla.
“Nije važno.”
“Važno je meni.”
Recept je iskliznuo iz njegove ruke kad ga je odgurnula.
“Raskinuo si sa mnom niotkuda”, rekla je, glas joj konačno stabilan. “Onda dođem ovde dva meseca kasnije, a ti me optužuješ za prevaru. Ko ti je rekao da sam trudna?”
Na trenutak, izgledao je kao da će se potpuno zatvoriti.
Onda je posegnuo u beli mantil, izvukao telefon, dodirnuo ekran i bacio ga na sto.
Ešli se nagnula napred.
Bio je to snimak ekrana.
Instagram storija.
Sa njenog naloga.
Pozitivan test trudnoće ležao je na kupatilskom pultu.
Natpis je glasio: “Pa, ovo je bilo neočekivano. Izgleda da idemo brzo. ❤️”
Vremenska oznaka je bila od pre dve nedelje.
Ešlijin stomak je propao.
Na sekund, nije mogla da diše.
Jer je znala tu fotografiju.
I znala je tačno zašto joj je Koul verovao.
“Koule”, šapnula je. “To nije moje.”
“Sa tvog je naloga, Ešli.”
Glas mu je bio tih.
Opasno tih.
“Zajednički prijatelj je video i poslao mi. S obzirom na vremenski okvir i činjenicu da nikad nismo spavali zajedno, matematika je bila jednostavna.”
Ešli je zgrabila telefon.
“Ne. Pogledaj pult. To nije moje kupatilo. Moje je od belog mramora. Ovo je jeftini bež laminat. I pogledaj lak na noktima u uglu. Neonski roze. Ja nosim samo crni ili neutralni.”
Koul se nagnuo bliže uprkos sebi.
Oči su mu prelazile preko slike.
Ešli je osetila kako se delovi slažu u njenoj glavi.
“Mija”, izdahnula je. “To je Mijino kupatilo.”
Njena cimerka.
Ona haotična.
Ona koja izlazi sa frajerom iz bratstva i donosi loše odluke kao da su takmičarski sport.
“Mislila je da je trudna pre dve nedelje”, rekla je Ešli brzo. “Upaničila se. Pitala me da objavim na mojoj storiji za bliske prijatelje da vidi kako će njen dečko reagovati ako vidi bez da mu direktno kaže. Bilo je glupo. Ispostavilo se da je lažno pozitivno.”
Koul je zurio u ekran.
Pa u Ešli.
Kruta, ledena maska koju je nosio otkad je ušla počela je da puca.
Olakšanje je prvo prešlo preko njegovog lica.
Onda nešto oštrije.
Bes.
“Lažirala si test trudnoće na Instagramu da testiraš reakciju frajera iz bratstva?” upitao je. “Imaš li pojma šta mi je to uradilo kad sam video?”
Ešli je progutala.
“Nisam znala da ćeš ga videti.”
“Bili smo raskinuti”, dodala je, slabije ovog puta. “Ti si raskinuo sa mnom.”
“Jer si se gušila.”
Reči su izašle pre nego što je mogao da ih zaustavi.
Koul je ustao, provlačeći ruku kroz svoju savršenu kosu.
“Svaki put kad sam pokušao da se brinem o tebi, ti si to prezirala. Mrzela si pravila. Mrzela si raspored. Htela si nekog bezobzirnog. A ja sam doktor koji radi osamdeset sati nedeljno i želi da se vrati kući nečemu stabilnom.”
Ešli je ustala.
“Nisam htela nekog bezobzirnog. Htela sam tebe. Samo sam htela da prestaneš da me tretiraš kao jednu od svojih pacijentkinja i počneš da me tretiraš kao svoju devojku. Mogu da pojedem parče pice bez da umrem, Koule.”
“A ja ne mogu da gledam kako žena koju volim uništava svoje zdravlje jer misli da je slatko biti haotična.”
Soba je utihnula.
Ešli je prestala da diše.
Ljubav.
Nikad to nije rekao pre.
Ni jednom.
Pokazao je to u čaju od đumbira, ranim odlascima na spavanje, neželjenim zdravstvenim savetima i tihim rukama koje su uvek posezale za njom kad je prelazila ulicu.
Ali nikad nije izgovorio tu reč.
Koul je to takođe shvatio.
Lice mu se promenilo.
Bes je nestao, ostavljajući nešto umorno i izloženo.
“Raskinuo sam s tobom jer sam mislio da te sputavam”, rekao je tiho. “Uvek si pričala o žurkama i putovanjima i brzom životu. A ja sam samo ja. Dosadan sam. Siguran sam.”
Ešli je prišla bliže.
“Nisi dosadan.”
Prsti su joj dodirnuli rever njegovog belog mantila.
“Ti si jedini muškarac kome je bilo dovoljno stalo da mi kaže ne.”
Oči su mu pale na njenu ruku.
Pa nazad na njeno lice.
“Nisam jela povrće dva meseca”, priznala je, glas joj je pucao. “Osećam se užasno. Nisam spavala kako treba otkad si otišao. Nedostaješ mi. Nedostaje mi glupi čaj od đumbira.”
Prvi put tog dana, Koul se skoro nasmešio.
“Idiotkinjo.”
“Znam.”
Onda su mu ruke došle do njenog lica.
Palčevi su joj obrisali suze koje nije shvatila da padaju.
“I definitivno nisi trudna.”
“Sto posto sam bez deteta”, šapnula je Ešli.
Koul je izdahnuo kao da je zadržavao dah dva meseca.
“Dobro”, rekao je, naslanjajući čelo na njeno. “Jer sam bio potpuno spreman da se potučem sa tim imaginarnim tipom na parkingu.”
Ešli se nasmejala kroz suze i obavila ruke oko njega.
Na trenutak, sve je omekšalo.
Bolnica.
Propušteni ciklus.
Snimak ekrana.
Raskid.
Povreda.
Sve je izgledalo kao da se olabavilo u njenim grudima.
Onda je zavesa za privatnost poletela.
“Doktore Džejkobse, da li je ona—”
Ešlijina majka se ukočila.
Oči su joj prešle preko scene.
Ešli, priljubljena uz zgodnog zamenika glavnog lekara.
Koul, crvenih ušiju, ruku još uvek blizu Ešlijinog lica.
Recept na podu.
Zavesa napola otvorena.
Njena majka je uperila drhtavim prstom.
“Je li ovo deo pregleda?”
Ešli je zatvorila oči.
“Mama”, zastenjala je. “Ovo je Koul. Moj… taj tip.”
Njena majka je trepnula.
Jednom.
Dvaput.
Onda joj se lice promenilo.
“Ovo je dečko?” vrisnula je. “Onaj za koga si rekla da je dosadan, dosadni kontrol-frik?”
Ešli je skočila da pokrije majci usta.
“Prestani da pričaš.”
Ali Koul je već čuo.
Obrva mu se podigla.
“Dosadan, dosadni kontrol-frik, ha?”
Ešli mu je uputila najmanji, najočajniji osmeh svog života.
“Ona preteruje.”
Njena majka je otrgnula Ešlijinu ruku i zurila u Koula kao da je upravo otkrila dobitnu lutriju u bolničkom mantilu.
“Doktore Džejkobse. O moj bože. Ešli, idiote. Zašto mi nisi rekla da je on doktor? Zamenik glavnog, ne manje.”
Koulov ljubazni zetovski glas se odmah vratio.
“Zadovoljstvo mi je da vas zvanično upoznam, gospođo. Molim vas, zovite me Koul. Ešli i ja smo imali kratki nesporazum, ali smo vrlo mnogo zajedno.”
Ešlijino srce je preskočilo na to.
Vrlo mnogo zajedno.
Njena majka je zasijala.
“Oh, hvala nebesima. Tako sam se brinula da će završiti sa nekim DJ-em ili tako nečim.”
Ešli je htela da ispari.
Koul je podigao recept i pružio ga njenoj majci.
“Ešli nije trudna”, rekao je mirno. “Ima ozbiljan hormonski disbalans od loše ishrane i nedostatka sna. Potrebna joj je stroga supervizija kod kuće. Bez pržene hrane. Bez kasnih noći.”
Njena majka je prihvatila papir kao da je sveta misija.
“Smatrajte to obavljenim.”
Koul je pogledao Ešli.
“Završavam smenu u sedam. Sačekaj me u holu. Idemo na večeru. Pravu hranu. Ne hranu za poneti.”
Ešli je klimnula.
Onda, dok ju je majka gurala ka vratima, Koul je dodao još jednu stvar.
“I Ešli?”
Osvrnula se.
“Baci pidžamu sa Melaodijom. Smešna je.”
Lice joj je postalo skerletno.
To je trebalo da bude kraj katastrofe.
Ali bio je samo početak.
Jer nedeljama kasnije, nakon što je nesporazum rešen, nakon večere, nakon opreznih obećanja, nakon što su Ešli i Koul konačno pronašli čudan mali ritam između njenog haosa i njegovih pravila, pojavio se još jedan beli plastični štapić.
Ovaj put nije bio na Instagramu.
Nije bio u snimku ekrana.
Ležao je na Ešlijinom kuhinjskom pultu pored činije sa voćem.
Dve roze linije.
A Mija je bila van grada već nedelju dana.
Ešli ga je podigla drhtavim prstima, srce joj je odjednom kucalo tako glasno da je jedva čula stan oko sebe.
Menstruacija joj je kasnila pet dana.
Nije uradila test.
Ali mučnina ujutro je bila stvarna.
Propušteni dani su bili stvarni.
I onda su se ulazna vrata otvorila.
Koul je ušao držeći Ešlijin telefon.
“Ostavila si ovo kod mene”, rekao je.
Onda je stao.
Oči su mu pale na test trudnoće u njenoj ruci.
Soba je utihnula.
Ista tišina iz bolničke sobe.
Isto zastrašujuće zatišje pre nego što se sve promenilo.
“Ešli”, rekao je Koul, glas mu je bio ravan na način koji joj je izvrnuo stomak.
Pogled mu se podigao sa dve roze linije na njeno lice.
“Reci mi da je to Mijino.”
Ešli je otvorila usta.
————————————————————————————————————————
Nakon što mi je menstruacija izostala puna dva meseca, moja majka je uvalila u glavu da sam trudna. Pa me je odvukla kod doktora.
A ko je sedeo u ordinaciji?
Moj bivši dečko. Onaj koga sam ostavila pre dva meseca.
Njegovo lice je bilo prazna maska, glas hladniji od mrtvačnice.
“Lezi na krevet. Gore gore, dole dole.”
Kad nisam dovoljno brzo poslušala, uzeo je stvar u svoje ruke i sam počeo da mi skida pantalone. Ali čim je zavučena privatna zavesa, skinuo je naočare, nagnuo se nada mnom i šapnuo: “Nikad nismo otišli do kraja. Pa zašto nisi dobila menstruaciju dva meseca?”
Nikad nisam mislila da ću naleteti na svog bivšeg u svom najnižem trenutku. Da budem iskrena, trebalo je da predvidim. Kad sam videla ime dr. Koul Džejkobs na digitalnom displeju u holu, mozak mi je na sekundu kratko spojio.
Ne može biti.
Držala sam se za mrvicu nade. Bio je to veliki grad. Bilo je mnogo bolnica. Slučajnosti se dešavaju.
Ali čim sam ušla u sobu i naši pogledi se sreli, ta nada je umrla brzom i nemilosrdnom smrću.
Bio je besprekorno obučen u svež, utešan beli mantil. Nosio je titulu zamenika šefa odeljenja u jednoj od najboljih bolnica u zemlji. Ruka koja je držala olovku bila je elegantna, sa savršeno definisanim zglobovima.
Ko bi drugi mogao biti?
Njegov ton je bio poslovan. “Ešli Prajs, je li tako? Šta vas muči?”
Sjajno. Prošla su samo dva meseca, a on se već pretvarao da me ne poznaje.
Hladno.
Mada, da budem iskrena, stvari koje sam rekla kad sam raskidala s njim bile su hiljadu puta hladnije.
Moje tačne reči bile su: “Koul Džejkobs, posle danas, jedini način da me ponovo vidiš je ako budeš na samrti, moleći za poslednji pogled. A ni tada ti možda neću ukazati čast.”
Pa, karma je bila kurva.
Evo nas, ponovo ujedinjeni u bolnici. Samo što su se uloge obrnule. On je bio doktor, a ja pacijentkinja koja čeka svoju presudu.
A što se tiče mene koja mu ukazujem čast, njegovi termini su bili toliko traženi da nisam mogla da dobijem nijedan. Moja majka je morala da pribegne svojoj supermoći, novcu, i plati duplu cenu preprodavcu samo da bi me ubacila.
Čula sam neke devojke u čekaonici kako se oduševljavaju koliko je doktor zgodan i kako recenzije na internetu ne lažu. Govorile su da ti ni lek ne treba. Dovoljno je da dobiješ njegov broj. Njegovo lice je bilo toliko razarajuće lepo da bi te nateralo da poželiš da živiš još pedeset godina.
U tom trenutku sam se pitala da li su svi momci s tim imenom toliko zgodni. Bila sam radoznala da vidim.
I sad sam videla.
Razarajuće lep, osim što je razaranje bilo samo moje.
Obično sam brza s odgovorom, ali od trenutka kad sam ušla u tu sobu, jezik mi je bio kao da ga je opsedao posebno glup duh.
Moja majka, međutim, nije bila ni svesna napetosti između mene i Koula. Počela je glasno, detaljno da opisuje moje simptome.
“Doktore Džejkobs, nije dobila menstruaciju dva meseca. Ili je trudnoća ili neka strašna bolest. Morate dati našoj Ešli temeljan pregled.”
Sama neugodnost situacije bila je dovoljna da se sagradi novo čudo sveta.
“Naravno, gospođo. Ići ćemo korak po korak”, rekao je Koul, glasom koji je oličavao smirenu profesionalnost.
Imao je savršen način ophođenja s pacijentima koji ih je potpuno opuštao. Ali ja sam videla kako je spustio glavu da piše u mom kartonu. Videla sam reči koje je zapravo pisao.
Pacijentkinja verovatno trudna. Izostala menstruacija. Ne samo da je prešla preko mene bez treptaja, nego se i zatrudnela s nekim drugim za dva meseca.
Hej, hej, je li taj poslednji deo zaista medicinski relevantan?
“Imaš li dečka?”
Bilo je to standardno ginekološko pitanje, posebno kad je reč o izostaloj menstruaciji. Pre nego što sam uspela da otvorim usta, moja majka je uskočila.
“O, da. Naša Ešli i njen dečko su tako zaljubljeni. Praktično nerazdvojni.”
“Jeste li uradili test na trudnoću?”
“Još ne. Čim sam saznala da joj je izostala menstruacija, odmah sam je dovela. Ovih dana je tako teško dobiti termin”, cvrkutala je moja majka.
“Razumem.”
Na površini, Koulov izraz lica bio je miran. Ali moja čula za opasnost su se uzbunila, i videla sam kako zglobovi ruke koja je držala hemijsku olovku beli. Vrh olovke bio je savijen pod uglom od sedamdeset stepeni, pritiskajući toliko jako da je probio tri sloja papira.
Čoveče, to je bio moj medicinski karton, a ne njegova knjiga mržnje.
“Pa, da li je verovatno da je trudna?” upitala je moja majka, glasom punim nade.
Skočila sam na noge. “Znate, mislim da mi je sada dobro. Zapravo osećam kao da će mi menstruacija početi.”
Znala sam Koulovu posesivnu crtu. Ako ostanem u toj sobi ni minut duže, gotova sam.
Ali moja majka me je gurnula nazad u stolicu.
“Šta to pričaš, draga? Ovaj termin je bilo tako teško dobiti. Sad kad smo ovde, moraš doktoru reći sve što te muči.”
Bila sam na iglama, nervozna olupina.
Koul je konačno usvojio saosećajniji ton. “Sa vama ovde, gospođo, Ešli bi mogla biti malo suzdržana da priča.”
Moja majka je imala trenutak prosvetljenja. “O, naravno. Šta ima da se stidi? Ja sam sve videla.”
Zatim je izašla.
Imaš li pojma ko je ovaj doktor Džejkobs zaista? htela sam da vrisnem. U krevetu je potpuna životinja. Samo izgleda kao svetac.
Da je moj život film, bio bi film katastrofe, a ovo bi bio usporeni snimak moje predstojeće propasti.
Kad su se vrata ordinacije zalupila, osetila sam kao da je giljotina pala.
S jedinom publikom, mojom majkom, van sobe, Koul je konačno odbacio glumu. Spustio je olovku koju nije koristio za pisanje mog kartona. Hladni, distancirani doktor, sa žarkim očima skrivenim iza srebrnih naočara, pustio je hladan smeh.
“Pa, pa, Ešli. Zaista si se nadmašila. Ko je otac? Prošla su samo dva meseca, a ti si već trudna. Ona osoba koja mi je poslala poruku bila je u pravu. Ti si zaista jedna—”
Zaustavio se.
“Zaboravi. Od sada, idemo svako svojim putem. Ti si samo pacijentkinja. Nema veze sa mnom.”
Glas mu je bio leden.
Bila sam potpuno izgubljena.
Kakva poruka? O čemu je pričao? Da li je Koul nasao na fišing prevaru?
Bog mi je svedok, moje srce je pripadalo samo Koulu.
U redu, možda sam bila malo divlja pre nego što sam ga upoznala. Naš prvi susret teško da je bio iz ljubavnog romana. Upravo sam završila paklen projekat za klijenta i odlučila da proslavim tako što ću sa prijateljicama otići u klub sa muškim striptizetama, ali nas je GPS, u svojoj beskrajnoj mudrosti, odveo u otmen, tihi koktel bar.
Nismo se ni potrudile da proverimo natpis. Samo smo ušle.
Mesto je imalo stil, to mu moram priznati, ali moji ukusi su bili malo manje profinjeni. Posle brzog pregleda menija, naručila sam Jägerbomb.
Kako je sreća htela, Koul je bio jedan od investitora bara i slučajno je bio tu te večeri. Kad je doneo naša pića, ponudio je prijateljsko upozorenje.
“Mešanje kofeina i alkohola nije sjajna ideja. Može izazvati lupanje srca.”
Do tada su me prijateljice već napojile nekoliko rundi. Videla sam duplo. Sve što sam registrovala bio je neverovatno zgodan momak koji stoji ispred mene.
Zgrabila sam ga za ruku.
“Vau. Talenat na ovom mestu je vrhunski. Koliko za noć? Prokletstvo, pogledaj ove ruke. Ove trbušnjake. Premium kvalitet.”
Nisam mnogo pamtila, ali su mi prijateljice kasnije rekle da nisam samo opipavala. Pokušala sam da ga obgrlim oko struka i poljubim. Bile su toliko posramljene da su htele da se zakopaju u rupu i prave se da me ne poznaju.
Sledećeg dana, kad sam se otreznila i saznala za svoje prestupe, i meni je bilo neprijatno. Ali nisam mogla da izbacim njegovo lice iz glave.
Pa sam besramno otišla nazad u bar da se izvinim, što se uglavnom sastojalo od toga da sam ga vukla za rukav i pokušavala da bacim još jedan pogled na njegove grudi.
Posle deset dana kako sam ga proganjala, Koulu je konačno prekipelo. Sapleo me je u uličici iza bara.
“Ešli, da li si došla da se izviniš ili da me uznemiravaš?”
Samo sam se zahihotala.
“Ako si sa mnom, nema više muških striptizeta”, rekao je, postavljajući svoje uslove. “I nema zurenja u druge momke. Možeš li to?”
“Naravno. Od sada, moje srce je samo tvoje”, zaklela sam se.
Iskreno, ta noć je bila prvi i jedini put da sam ikada razmišljala o odlasku u klub sa muškim striptizetama. Bio je to samo hir. Ali onda sam naletela na muškarca svojih snova, i nisam pogledala nijednog drugog momka od tada.
Ja sam rekla oštre reči. Ali Koul je inicirao raskid. Njegov razlog je bio: “Previše sam zauzet poslom u bolnici. Nemam dovoljno vremena za tebe. Ne želim da te sputavam.”
Kakvo sranje.
Naravno, morala sam da uzvratim nečim podjednako oštrim. Morala sam da pobedim u raskidu. Ali sada me je optuživao za prevaru, i to je imalo veze sa nekom porukom.
Ovde je definitivno bilo više od onoga što se videlo.
Razlog zašto nisam pokušala da vratim Koula u protekla dva meseca bio je taj što sam želela svoju slobodu. Tek nakon što smo počeli da se zabavljamo, rekao mi je da mu je pravi posao doktor.
Najveći problem sa dečkom doktorom bilo je stalno nadgledanje zdravlja.
Drugi parovi su se držali za ruke i pili ledeni mlečni čaj po vrućini. Koul bi me zaustavio, objasnio kako su hladni napici po vrućini direktna invazija na pluća, i pružio mi termosicu čaja od đumbira i urmi.
Kad sam naručivala hranu, žudela sam za ljutim, masnim stvarima poput sečuanske vruće posude i ražnjića sa roštilja. On bi mirno nabrojao sve načine na koje ta hrana povećava rizik od raznih bolesti dok se ne bih osećala krivom i otkazala porudžbinu.
Zato kad je raskinuo sa mnom, koliko god zbunjujuće bilo, jedan deo mene je osetio olakšanje.
Konačno sam bila slobodna da uživam u raju pržene piletine, kasnovečernje ulične hrane, ledenog piva i ljutih račića. Nema više štipanja nosa i gutanja zdravstvenih tonika koje je donosio iz bolničke apoteke.
Oštre reči su bile samo fasada, način da ga sprečim da se vrati i zatekne me kako gledam serije u tri ujutro sa gomilom ambalaže od dostave.
Protekla dva meseca, moje društvene mreže su bile kustosirana galerija slomljenog srca. Objavljivala sam anksiozne stihove pesama, stvari poput: “Kako si mogao da me povrediš?” i “Mislim na tebe celu noć.”
Ali u stvarnosti, bez njegovog budnog oka, živela sam svoj najbolji, najnezdraviji život. Probala sam svaki pojedinačni pripremljeni obrok iz prodavnice u blizini mog stana. Jela sam sve ledeno, vrelo, masno, i ostajala budna do sitnih sati.
I evo me sada.
Moj plan je bio da se najedem i onda da se odmilim nazad do njega. Ali naravno, sudbina je imala druge planove.
Ozbiljno, da sam znala da ću naleteti na svog bivšeg, ne bih obukla svoju pidžamu sa My Melody ispod odeće. Velike, nevine oči crtanog zeca zurile su sa mojih grudi, dajući joj smešan izgled.
Išla sam na čudan stil.
Ali svaki put kad sam pre videla Koula, oblačila sam se da ubijem. Želela sam da mi oči budu prikovane. Čipkaste trake, svila koja se lepila za svaku krivinu, G-stringovi sa bisernim ukrasima. Svega je bilo, nosila sam.
Ako otkrije da je ovo moj stvarni ukus u donjem vešu, umreću od srama.
Dok sam imala potpuni napad panike, Koulov glas je presekao vazduh, hladan i klinički.
“Lezi na krevet. Gore gore, dole dole.”
Stegla sam košulju, odbijajući da se pomerim.
“Video sam svaki centimetar tebe. Čega ima da se stidiš?”
Kad to nije upalilo, jednostavno je posegnuo za mojom odećom.
“Ne, ne smeš.” Vijugala sam se kao crv na udici.
Galama je dovela moju majku nazad u sobu. Videla me kako se previjam na stolu za pregled, pokušavajući da pobegnem iz njegovog stiska.
“Šta ti je?” zagrmela je. “Nema čega da se stidiš. Za doktora ne postoji muško ili žensko. On samo pokušava da ti pomogne.”
Pojurila je i prikovala me.
“Doktore Džejkobs, samo je pregledajte.”
“Želim drugog doktora”, promuklo sam rekla.
“Ovu bolnicu je nemoguće ući. Provela sam tri dana osvežavajući aplikaciju samo da dobijem ovaj termin. Misliš da možemo samo da izađemo?” rekla je moja majka, uništavajući moju poslednju nadu.
“Osim toga, nisi li rekla da želiš da se udaš za svog dečka i da živite srećno zauvek? Želiš li da ovo odužiš i da ga brineš? On je tako zauzet. Želiš li zaista da mu dodaješ stres? Zar ga ne voliš?”
U mom umu, Koul i ja smo bili na pauzi, pa nisam rekla majci da smo raskinuli. Lepa budućnost koju je opisivala bila je ona koju sam zamišljala s njim.
Ovi zaveti zajedničkog života, tako dirljivi i slatki, sada su kiselili vazduh.
Što je više pričala, to su oba naša lica postajala tamnija. On je mislio da priča o momku koji me je navodno napumpao, a ja sam dobijala glavobolju razmišljajući kako ću mu objasniti ceo ovaj haos.
Odjednom, prodoran zvuk zvona je razbio napetost.
“Treba da raskinemo dostojanstveno.”
Bio je to Koulov telefon. Njegova melodija je bila ta jedna rečenica na ponavljanju.
Vau. Govori o kivnosti.
Da je zaista prešao preko toga, bi li i dalje imao to kao melodiju?
Ućutkao je poziv bez reči. U tom kratkom trenutku, ugledala sam njegov ekran telefona. Pozadina mu je i dalje bila naša fotografija, samo što je bila crno-bela.
Da li je oplakivao našu mrtvu vezu?
Tada me je pogodilo. Raskid je, za njega, bio stvaran.
My Melody pidžama više nije delovala toliko važno.
Upravo tada, Koul je konačno prekinuo moju majku.
“Upravo počinjemo pregled. Moraću da vas zamolim da izađete, gospođo.”
Videvši da sam se konačno pomirila sa sudbinom, moja majka mi je dala nekoliko oštrih upozorenja, povukla privatnu zavesu i izašla da čeka.
Kako se moja košulja polako podizala, My Melodyne velike, nevine oči su iskočile u vidokrug.
Bila sam nameštena, da se zna.
Koul je jedva bacio pogled na njih.
“Tvoj novi dečko ima užasan ukus.”
S mojom majkom van sobe, iskoristila sam priliku.
“On nije moj novi dečko. Nema nikog drugog. Uvek si bio samo ti.”
Koul je samo frknuo i ignorisao me.
Istisnuo je hladan gel na moj stomak, i ultrazvučna sonda je klizila po mojoj koži. Usta su mi bila jedini deo tela koji je mogao da se pokreće, pa sam odlučila da odigram kartu nostalgije.
“Koul, možda je ipak tvoja beba. Menstruacija mi je izostala dva puta, i vremenski se poklapa, zar ne? One noći kad smo bili zajedno…”
“Je li tako?”
Nije bilo topline u njegovim očima.
“Koliko se sećam, te noći nismo otišli do kraja.”
Doktor u belom mantilu se odjednom nagnuo blizu, usnama dodirujući moje uvo. Njegov topao dah poslao je jezu niz moju kičmu. Moje glupo srce je počelo da lupa.
Bio je tako blizu. Delovalo je kao da flertuje.
Hoće li ovde?
Montaža scena za odrasle prošla mi je kroz glavu. Miris njegovog kolonjske vode, nešto sveže, čisto i opasno poznato, pomešan sa sterilnim mirisom bolničke sobe. Moj um je jurio milju na minut.
Je li ovo trenutak iz serije “Uvod u anatomiju”? Hoće li zaključati vrata i imati svoje grešne načine sa mnom ovde na stolu za pregled?
“Koul”, dahnuću, glasom jedva čujnim šapatom, potpuno spremna da podlegnem strasti.
On se nagnuo unazad, blizina prekinuta isto tako brzo kao što je i uspostavljena. Njegov izraz lica ostao je potpuno bezizražajan. Uzeo je maramicu i grubo obrisao ultrazvučni gel sa mog stomaka.
“Obuci se”, rekao je, okrećući mi leđa da opere ruke u malom lavabou u uglu. “Nisi trudna.”
Treptala sam, film za odrasle u mojoj glavi se zaustavio.
“Nisam?”
“Ne”, odgovorio je, otkinuvši papirni ubrus i brižljivo brišući ruke. “Tvoja materična sluznica je debela, što objašnjava izostanak menstruacije, ali nema gestacijske vrećice. Imaš hormonski disbalans, verovatno uzrokovan stresom, lošom ishranom ili poremećenim ritmom spavanja.”
Okrenuo se i pogledao me, sužavajući oči.
“Jesi li ostajala budna do kasno? Jela brzu hranu?”
Pokušala sam da povučem košulju nadole, odjednom se osećajući veoma izloženo, i to ne na seksi način na koji sam zamišljala malopre.
“Možda malo”, mrmljala sam.
“Malo”, ponovio je, prišavši svom stolu i sevši.
Počeo je brzo da kuca po tastaturi.
“Sudeći po podočnjacima ispod tvojih očiju i blagoj upali koju sam primetio, rekao bih da si živela na dijeti pržene hrane i išla na spavanje u četiri ujutro poslednja dva meseca.”
Prokletstvo. Zašto je morao da bude tako dobar u svom poslu?
“Tugovala sam”, pokušala sam, nadajući se da ću uneti malo patetike u situaciju. “Slomljeno srce teško pada na telo.”
Koul je prestao da kuca na delić sekunde. Tišina u sobi se otegla, gusta i teška. Zatim je pritisnuo enter sa malo više sile nego što je bilo potrebno.
“Prepisaću ti kurs progesterona da izazove menstruaciju, uz neke biljne suplemente za regulaciju hormona”, rekao je, glasom potpuno lišenim emocija koje sam očajnički tražila. “Treba da popraviš ritam spavanja. Nema kofeina posle dva popodne. Nema ljute ili masne hrane.”
Odštampao je papir, potpisao ga sa stilom i pružio mi ga.
Nisam ga uzela. Samo sam ga pogledala.
“Kakva poruka, Koul?” upitala sam, glasom mirnim. “Rekao si da ti je neko poslao poruku. Rekao si da sam prešla preko tebe i da sam se zatrudnela. Ko ti je to rekao?”
Koulova vilica se stegla. Pružio je recept bliže meni.
“Nije važno, Ešli. Uzmi recept. Apoteka je na prvom spratu.”
“Važno je meni.”
Odgurnula sam njegovu ruku. Papir je pao na pod.
“Raskineš sa mnom niotkuda, tvrdeći da si previše zauzet. Onda dođem ovde dva meseca kasnije, a ti me optužuješ da sam te prevarila. Ko ti je rekao da sam trudna? Ko ti je rekao da sam prešla preko tebe?”
Koul me je gledao, njegove srebrne naočare hvatajući oštro fluorescentno svetlo. Na trenutak sam mislila da će pozvati obezbeđenje.
Ali onda je posegnuo u džep svog belog mantila i izvukao telefon. Otključao ga je, dodirnuo ekran nekoliko puta i bacio ga na sto ispred mene.
Nagnula sam se napred.
Bio je to snimak ekrana Instagram priče. Priča je pripadala meni, tačnije, mojoj listi bliskih prijatelja. Bila je to slika pozitivnog testa na trudnoću koji je stajao na kupatilskom lavabou.
Natpis je glasio: “Pa, ovo je bilo neočekivano. Izgleda da idemo brzo.”
Vremenska oznaka je bila od pre dve nedelje.
Stomak mi je pao na pod. Zurila sam u sliku, mozak mi je potpuno kratko spojio.
“Koul”, promucala sam, podižući pogled ka njemu u apsolutnom užasu. “To… to nije moje.”
“Sa tvog je naloga, Ešli”, rekao je, glasom tihim, opasnim tutnjavom. “Zajednička prijateljica je videla i poslala mi. S obzirom na vremenski okvir i činjenicu da nikad nismo spavali zajedno, matematika je bila prilično jednostavna. Brzo si upoznala nekog drugog.”
“Ne”, viknula sam, zgrabivši telefon. “Pogledaj lavabo. To nije moje kupatilo. Moj lavabo je od belog mermera. Ovo je jeftin bež laminat. I pogledaj lak za nokte u uglu slike. Neonski je roze. Ja nosim samo crni ili nude.”
Koul se namrštio, nagnuvši se preko stola da bolje pogleda ekran.
“Ovo je Mijino kupatilo”, shvatila sam, delići konačno kliknuvši. “Mija, moja cimerka. Ona se zabavlja sa onim frajerom iz bratstva već šest meseci. Mislila je da je trudna pre dve nedelje i uspaničila se. Uradila je test u našem stanu i zamolila me da ga objavim na svojoj priči za bliske prijatelje da vidi kako bi njen dečko reagovao kad bi video na tuđem feedu, a da mu ona direktno ne kaže. Bio je to glup test, i ispostavilo se da je lažno pozitivan.”
Pogledala sam Koula, očaj mi je grebao grlo.
“Nisam bila ja, Koul. Kunem se Bogom, nisam ni pogledala drugog momka otkad si ti.”
Koul je zurio u sliku, zatim u mene. Kruta, ledena maska koju je nosio otkad sam ušla u sobu je napukla.
Mnoštvo emocija prešlo mu je preko lica. Zbunjenost, shvatanje, a zatim sporo, sve veće olakšanje.
Ali brzo ga je zamenilo nešto drugo.
Bes.
“Lažirala si test na trudnoću na Instagramu da testiraš reakciju frajera iz bratstva?” upitao je, glasom opasno tihim. “Imaš li pojma šta mi je to uradilo kad sam video?”
“Nisam znala da ćeš ti videti”, branila sam se, iako sam znala da zvuči slabo. “Bili smo raskinuli. Ti si raskinuo sa mnom.”
“Zato što si se gušila”, uzvratio je, konačno odbacivši profesionalnu fasadu.
Ustao je, provukavši ruku kroz svoju savršeno oblikovanu kosu.
“Svaki put kad sam pokušavao da se brinem o tebi, ti si to prezirala. Mrzela si pravila. Mrzela si raspored. Želela si divljeg, nepromišljenog dečka. A ja sam doktor koji radi osamdeset sati nedeljno i želi da dođe kući u stabilan život.”
“Nisam želela divljeg dečka.” Ustala sam i ja, smanjivši razmak između nas. “Želela sam tebe. Samo sam želela da prestaneš da me tretiraš kao jednu od svojih pacijenata i počneš da me tretiraš kao svoju devojku. Mogu da pojedem parče pice bez da umrem, Koul.”
“A ja ne mogu da gledam kako žena koju volim uništava svoje zdravlje jer misli da je slatko biti haotična”, uzviknuo je nazad.
Reč je visila u vazduhu.
Ljubav.
Nije je rekao pre. Čak ni kad smo bili zajedno. Pokazivao ju je na hiljadu malih, dosadnih načina. Čaj od đumbira, rani policijski čas, stalno prigovaranje.
Ali nikad je zapravo nije izgovorio.
Zurila sam u njega, srce mi je lupalo o rebra.
Koul je izgledao kao da je shvatio šta je upravo rekao. Prestao je da korača, grudi su mu se lagano nadimale ispod belog mantila.
Spustio je pogled na mene, bes polako nestajući iz njegovih očiju i ostavljajući za sobom iscrpljenost zbog koje je izgledao starije, ranjivije.
“Raskinuo sam s tobom jer sam mislio da te sputavam”, rekao je tiho, glasom hrapavim. “Stalno si pričala o žurkama, o putovanjima, o brzom životu. A ja sam samo ja. Ja sam dosadan. Ja sam siguran.”
“Nisi dosadan”, šapnula sam, približivši se.
Pružila sam ruku, prsti su se bojažljivo dotakli revera njegovog mantila.
“Ti si jedini momak koji je ikada dovoljno mario da mi kaže ne. Ti si jedini kome je zaista bilo stalo da li sam dobro.”
Spustio je pogled na moju ruku, zatim gore u moje oči.
“Ešli—”
“Nisam jela povrće dva meseca, Koul”, priznala sam, jecaj koji je bio i patetičan i iskren izmiče mi. “Osećam se kao smeće. Nisam spavala kako treba otkad si otišao. Nedostaješ mi. Nedostaje mi glupi čaj od đumbira.”
Polako, nevoljni osmeh je povukao ugao njegovih usana.
“Ti si idiot.”
“Znam”, klimnula sam grozničavo.
Pružio je ruku, dlanovima mi obuhvativši lice. Palčevima je nežno obrisao suzu za koju nisam ni znala da teče.
“I definitivno nisi trudna.”
“Sto posto sam bez deteta”, potvrdila sam.
Koul je pustio dug, drhtav uzdah, naslonivši čelo na moje.
“Dobro, jer sam bio potpuno spreman da se potučem sa tim imaginarnim likom na parkingu.”
Nasmejala sam se, obgrlivši ga rukama oko struka i zarivši lice u njegova grudi. Mirisao je na antiseptik i sigurnost.
Držala sam ga se kao spasilačkog pojasa, napetost protekla dva meseca se topila.
Odjednom, privatna zavesa je povučena silinom uragana.
“Doktore Džejkobs, je li ona—”
Moja majka je stajala tamo, očiju širokih kao tanjiri, posmatrajući prizor svoje kćeri kako se praktično penje na zamenika šefa odeljenja kao na drvo.
Koul se odmah odmaknuo, profesionalna maska mu se vratila na mesto, iako su mu vrhovi ušiju bili crveni.
Pokušala sam da izgladim odeću, poželevši da se pod otvori i proguta me.
“Uh”, promucala je moja majka, pokazujući drhtavim prstom na nas. “Je li ovo deo pregleda?”
“Mama”, zastenjala sam, sakrivši lice u ruke. “Ovo je Koul. Moj… momak.”
Moja majka je trepnula jednom. Dvaput.
Onda ju je shvatanje pogodilo kao teretni voz.
Pogledala je Koulovo razarajuće lepo lice, njegov prestižni beli mantil, a zatim nazad u mene.
“Ovo je dečko?” vrisnula je, glasom odjekujući niz hodnik. “Onaj za koga si rekla da je dosadan, dosadan kontrol-frik?”
“Mama.” Praktično sam je oborila, stavivši ruku na njena usta. “Prestani da pričaš.”
Koul je podigao obrvu, gledajući me opasnim sjajem u oku.
“Dosadan, dosadan kontrol-frik, ha?”
“Ona preteruje”, cvilela sam, nervozno se smejući. “Sklona je hiperboli.”
Moja majka se istrgla iz mog stiska, potpuno ignorišući moju paniku. Zasijala je na Koula, očima joj se praktično pretvarajući u znake dolara.
“Doktore Džejkobs. O moj Bože. Nisam imala pojma. Ešli, idiote. Zašto mi nisi rekla da je doktor? Zamenik šefa, ni manje ni više.”
“Gospođo”, rekao je Koul, glasom glatkim i punim poštovanja, savršenim tonom zeta već aktiviranim. “Zadovoljstvo mi je da vas zvanično upoznam. I molim vas, zovite me Koul. Ešli i ja smo imali kratak nesporazum, ali smo itekako zajedno.”
“O, hvala nebesima.” Moja majka je pljesnula rukama. “Bila sam toliko zabrinuta da će završiti sa nekim DJ-em ili tako nečim. Ali doktor, i tako zgodan. Recite mi, Koul, da li su i vaši roditelji u medicini?”
“Mama, molim te. On je na poslu”, siknula sam, zgrabivši je za ruku i pokušavajući da je fizički odvučem ka vratima.
Koul se nasmejao, podigavši recept sa poda i pruživši ga mojoj majci.
“U redu je, Ešli. Gospođo, Ešli nije trudna. Ima ozbiljan hormonski disbalans zbog loše ishrane i nedostatka sna. Prepisao sam joj lekove, ali joj je potreban strog nadzor kod kuće. Nema pržene hrane, nema kasnih noći.”
Moja majka je uzela papir kao da je sveti svitak.
“Smatrajte to obavljenim, Koul. Zaključaću je u sobu u deset uveče svake večeri ako bude potrebno.”
“Savršeno.” Koul se nasmešio.
Pogledao me, očima tamnim i obećavajućim.
“Završavam smenu u sedam. Čekaj me u holu. Ići ćemo na večeru. Pravu hranu, ne dostavu.”
Klimnula sam pokorno. “U redu.”
“I Ešli”, dodao je dok me je majka gurala kroz vrata.
“Da?”
“Baci My Melody pidžamu. Smešna je.”
Pocrvenela sam kao paprika, zalupivši vrata za sobom.
Večera te noći bila je majstorska klasa kompromisa. Umesto obične kuvane piletine i parene brokolija na kojima je Koul obično insistirao, odveo me je u vrhunski japanski restoran. Jeli smo svež sashimi, miso supu i pečenog bakalara. Bilo je zdravo, ali je zapravo imalo ukus.
Sedeo je prekoputa mene, izgledajući razarajuće privlačno u jednostavnoj crnoj dolčeviti koja mu je savršeno pristajala uz grudi. Nisam mogla da prestanem da ga gledam.
“Ako me budeš tako gledala, moraću da ti izmerim puls”, primetio je, sipajući mi šolju zelenog čaja.
“Samo mi je drago što nisi imaginarni lik na parkingu.” Nasmešila sam se, uzimajući šolju.
“Pa, jesmo li zaista ponovo zajedno?”
“Pod određenim uslovima”, rekao je Koul, tonom postajući ozbiljan.
Nagnuo se napred, oslonivši ruke na sto.
“Neću prestati da brinem o tvom zdravlju, Ešli. To sam ja. Ja sam doktor. Popravljam stvari. I kad vidim osobu koju volim kako uništava svoje telo, to me izluđuje.”
“Znam”, rekla sam tiho.
“Ali”, nastavio je, “shvatio sam da sam te tretirao kao pacijentkinju, a ne kao partnerku. Diktirao sam, umesto da komuniciram. Obećavam da ću popustiti. Ako želiš da pojedeš pljeskavicu s vremena na vreme, u redu. Ako želiš da ostaneš budna do kasno da završiš projekat, u redu. Ali moraš da mi obećaš da ćeš se bolje brinuti o sebi. Zbog mene.”
Pružila sam ruku preko stola, uzimajući njegovu. Zglobovi su mu i dalje bili savršeno definisani, ali stisak je bio topao i utešan.
“Obećavam, Koul. Nema više ludih dijeta. Nema više ostajanja budne do četiri ujutro.”
Zastala sam, nestašan osmeh šireći mi se licem.
“Osim, naravno, ako postoji dobar razlog da ostanem budna tako kasno.”
Koulove oči su potamnile, profesionalna fasada se potpuno srušila. Stisnuo mi je ruku, palcem crtajući krugove na mom dlanu.
“Nismo otišli do kraja prošli put jer si bila pijana, i hteo sam da budeš trezna za to. Jesi li sada trezna, Ešli?”
Dah mi je zastao u grlu.
“Nikad nisam bila treznija u životu.”
Nasmešio se, sporim, razarajućim osmehom koji mi je uvijao nožne prste.
“Dobro, jer mi smena ne počinje do podne sutra.”
Sledećih nekoliko meseci bilo je otkrovenje.
Pronašli smo ritam, ravnotežu između mog haosa i njegovog reda. Naučila sam da cenim čaj od đumbira, shvativši da je to njegov način da kaže “volim te” jezikom brige. On je naučio da malo popusti, čak je pristao da naruči picu sa pepperonijem sa mnom u petak uveče, iako je insistirao na prilog salati da uravnoteži masnoću.
Moji hormoni su se regulisali, podočnjaci su nestali, a moja majka je praktično sagradila svetilište Koulu u našoj dnevnoj sobi.
Stvari su bile savršene sve dok Mija, moja cimerka, nije izazvala još jednu katastrofu.
Bila sam u Koulovom stanu, elegantnom, minimalističkom prostoru koji sam polako infiltrira svojim šarenim jastucima i nasumičnim sitnicama. Sedela sam na njegovoj kuhinjskoj radnoj površini, ljuljajući nogama dok je on kuvao večeru.
Moj telefon je zazvonio na pultu. Bila je to poruka od Mije.
OMG, Ešli. Hitno. Ostavila sam dnevnik na stoliću za kafu, i Brad dolazi. Možeš li da ga sakriješ? Ne sme da pročita stranu četrdeset drugu.
Prevrnula sam očima.
“Mija ima krizu. Moram brzo da odem do stana.”
Koul je podigao pogled sa šporeta, sa lopaticom u ruci.
“Večera je skoro gotova. Ne može li da sačeka?”
“Očigledno je pitanje života i smrti.”
Nasmejala sam se, skočivši sa pulta.
“Vraćam se za dvadeset minuta.”
Zgrabila sam ključeve i istrčala kroz vrata.
Moj stan je bio samo deset minuta hoda. Otrčala sam uz stepenice, otključala vrata i uletela unutra.
“Mija?” pozvala sam.
Stan je bio tih.
Ušla sam u dnevnu sobu, ugledavši ozloglašeni roze dnevnik kako nevino stoji na stoliću za kafu. Zgrabila sam ga, nameravajući da ga gurnem u njenu spavaću sobu.
Dok sam prolazila pored kuhinje, ukočila sam se.
Na pultu, odmah pored činije sa voćem, stajao je mali beli plastični štapić.
Prestala sam da dišem.
Polako sam prišla, srce mi je lupalo u grudima.
Dve roze linije.
“Mija”, šapnula sam, odmahujući glavom. “Idiote. Opet si ga ostavila.”
Podigla sam ga za ivicu, nameravajući da ga bacim u smeće pre nego što Brad stigne. Ali dok sam ga držala, čudna, neporeciva misao mi je pala na pamet.
Mija je bila van grada protekle nedelje u poseti roditeljima. Nije bila u stanu.
A ja sam se osećala čudno mučno poslednjih nekoliko jutara. Odmahivala sam od toga kao od nečega što sam pojela, uprkos Koulovom brižljivom kuvanju.
Menstruacija, koja mi je bila savršeno redovna poslednja četiri meseca zahvaljujući Koulovom režimu, trenutno je kasnila pet dana.
Zurila sam u štapić u svojoj ruci.
Nisam uradila test.
Ovo nije moje, zar ne?
Odjednom, ulazna vrata su se otvorila.
“Ešli?” Koulov glas je dopro. “Ostavila si telefon na mom pultu. Mislio sam da će ti zatrebati.”
Uspaničila sam se.
Okrenula sam se, test na trudnoću i dalje čvrsto stisnut u ruci, očiju širokih od užasa.
Koul je ušao u kuhinju držeći moj telefon. Zastao je kao ukopan kad me je video. Oči su mu prešle sa mog prestravljenog lica na beli plastični štapić u mojoj ruci.
Tišina u sobi bila je zaglušujuća.
“Ešli”, rekao je, glasom potpuno lišenim emocija, zastrašujućim podsećanjem na dan u ordinaciji. “Reci mi da je to Mijino.”
“Ne znam”, promucala sam, mozak mi je ponovo kratko spojio. “Bila je van grada, ali nisam ga ja uradila. Upravo sam ga našla ovde.”
Koul je polako prišao, očiju prikovanih za test. Pružio je ruku i uzeo ga iz moje drhtave ruke. Pogledao je dve roze linije, zatim podigao pogled ka meni.
“Kad ti je bila poslednja menstruacija?” upitao je, njegov doktorski glas automatski se uključivši.
“Prošlog meseca”, šapnula sam. “Kasnim… pet dana.”
Koul me je gledao. Kruta profesionalna maska koju je pokušavao da održi potpuno se raspala. Ispustio je test na pult, provukavši obe ruke kroz kosu.
“Pet dana”, ponovio je, koračajući napred-nazad po maloj kuhinji. “Pet dana, Ešli. Bili smo oprezni. Koristili smo zaštitu svaki put.”
“Znam”, plakala sam, suze navirući u oči. “Koul, kunem se da ne znam čije je ovo. Možda ga je Mija uradila pre nego što je otišla i samo ga ostavila ovde.”
“Nedelju dana?” upitao je Koul, podižući obrvu. “Malo verovatno.”
Prestao je da korača i pogledao me.
Strah i bes koje sam očekivala da vidim u njegovim očima nisu bili tu. Umesto toga, bilo je nešto drugo. Nešto zastrašujuće ranjivo.
“Ešli.” Prišao je bliže, uzevši moje ruke u svoje. “Pogledaj me.”
Podigla sam pogled, suza prelivajući se preko trepavica.
“Ako je ovo tvoje”, rekao je tiho, glasom blago drhtavim. “Ako si trudna, ne idem nikuda. Znaš to, zar ne?”
Dah mi je zastao.
“Nisi ljut?”
“Prestravljen sam”, priznao je, pustivši mali, bezdahni smeh. “Ja sam doktor. Znam tačno šta može poći po zlu. Ali ljut? Ešli, volim te. Ako dobijamo bebu, dobijamo bebu. Snaći ćemo se.”
Zurila sam u njega, srce mi je nabreklo toliko da sam mislila da će iskočiti iz grudi. Ovaj čovek, ovaj neverovatni, neurotični, brižni čovek, bio je spreman da preokrene svoj savršeno uređen život naglavačke zbog mene u trenu.
Odjednom, ulazna vrata su se ponovo otvorila.
“Ešli, jesi li sakrila dnevnik?”
Mija je uletela u stan, vukući ogroman kofer za sobom. Zastala je kad je ugledala Koula i mene kako stojimo u kuhinji držeći se za ruke, izgledajući kao da smo usred sapunice.
Mija je trepnula.
“Zdravo, doktore Koul. Da li smetam?”
Koul i ja smo se okrenuli da je pogledamo. Zatim su nam se, polako, oči pomerile na test na trudnoću na pultu.
Mija je pratila naš pogled. Lice joj je trenutno izgubilo svu boju.
“O moj Bože”, dahćući je ispustila kofer. “Tako mi je žao. Uradila sam to pre nego što sam letela prošle nedelje i potpuno zaboravila da bacim. Bila sam u panici.”
Koul i ja smo je gledali u zapanjenoj tišini.
“Čekaj.” Mija je pogledala između nas, očiju šireći se. “Jeste li vi mislili? O moj Bože, Ešli. Jesi li mislila da je tvoje?”
Pustila sam dug, histeričan smeh, zarivši lice u Koulova grudi.
“Da, idiote. Kasnim pet dana.”
Koul me je čvrsto obgrlio, pustivši ogroman uzdah olakšanja koji mi je prošao kroz kosu.
“Mija”, rekao je, glasom vraćajući se u normalan, autoritativan ton. “Baci to odmah. I molim te, za ljubav Božju, prestani da ostavljaš bioopasnosti na kuhinjskom pultu.”
“Da, gospodine”, cvilela je Mija, zgrabivši test i odjurivši ka kanti za smeće.
Koul se odmaknuo, pogledavši me mešavinom zabave i iscrpljenosti.
“Kasniš pet dana, ha?”
“Verovatno je samo stres”, nasmešila sam se stidljivo. “Imala sam veliku prezentaciju na poslu ove nedelje.”
“U redu”, klimnuo je polako. “Pa, da budemo sigurni, idemo u kliniku sutra. Uradiću ti krvni test.”
“Koul, u redu je.”
“Krvni test, Ešli”, rekao je odlučno, tapšući me po nosu. “Doktorske naredbe.”
Krvni test je, naravno, bio negativan. Menstruacija mi je stigla dva dana kasnije, potvrđujući da je moje telo samo igralo okrutnu šalu sa mnom.
Ali taj trenutak u kuhinji, čisti nepatvoreni užas praćen njegovim nepokolebljivim obećanjem da će ostati, pomerio je nešto fundamentalno između nas. Preostale sumnje, strah da će ga moj haos na kraju oterati, potpuno su nestali.
Godinu dana kasnije, stajali smo u njegovom stanu ponovo. Zvanično sam se uselila pre mesec dana. Moja odeća je bila pomešana sa njegovom, moje šarene šolje su se užasno sukobljavale sa njegovim elegantnim, modernim posuđem. Bilo je haotično. Bilo je neuredno. Bilo je savršeno.
Sedela sam na kauču jedući činiju jagoda, posmatrajući ga kako pregleda dosijee pacijenata za svojim stolom. Izgledao je umorno, dugi sati u bolnici su uzimali danak, ali je i dalje izgledao razarajuće zgodno.
“Koul”, pozvala sam.
“Hmm?” odgovorio je, ne podižući pogled sa dosijea.
“Imam priznanje.”
Zastao je, olovka lebdeći nad papirom. Okrenuo se polako, podižući obrvu.
“Šta si uradila? Jesi li pojela ostatke pice za koje sam ti posebno rekao da baciš jer su bili stari tri dana?”
“Ne.” Nasmejala sam se, spustivši činiju.
Ustala sam i prišla mu.
“Gore je.”
Okrenuo je stolicu da me ugleda, povukavši me u krilo.
“Reci mi.”
Posegnula sam u džep svojih trenerki i izvukla mali beli plastični štapić. Podigla sam ga između nas.
Koul je zurio u njega. Telo mu se potpuno ukočilo.
Dve roze linije.
“Ešli”, šapnuo je, očima leteći ka mom licu. “Reci mi da Mija nije dolazila.”
“Mija nije dolazila mesec dana”, nasmešila sam se, suze mi odmah peckale oči. “I menstruacija mi kasni dve nedelje.”
Koul nije rekao ni reč.
Samo je zurio u test, zatim u mene. Njegove ruke, obično tako mirne, drhtale su dok je pružao ruku da dotakne moje lice.
“Jesi li ozbiljna?” promuklo je rekao, glasom pucajući.
“Ozbiljna sam”, klimnula sam, smejući se kroz suze. “Bićeš tata, doktore Džejkobs.”
Ispustio je zvuk koji je bio pola smeh, pola jecaj, i povukao me dole u žestok, očajnički poljubac. Držao me je tako čvrsto da sam osećala njegovo ludo lupanje srca na svojim grudima.
Kad se konačno odmaknuo, oči su mu sijale. Naslonio je čelo na moje, briljantan, prelep osmeh šireći mu se licem.
“U redu”, dahnuo je, umom već leteći milion milja na minut. “U redu, moramo odmah početi sa prenatalnim vitaminima. Doneću ti recept sutra. Moramo potpuno da promenimo ishranu. Više folne kiseline, gvožđa—”
“Koul”, prekinula sam ga, stavivši ruku na njegova usta. “Prestani da budeš doktor na sekund i budi samo moj dečko.”
Poljubio mi je dlan, očima omekšavajući.
“Verenik”, ispravio je nežno.
Dah mi je zastao.
“Šta?”
Pažljivo me je pomerio sa svog krila i ustao. Prišao je svom stolu, otvorio donju fioku i izvukao malu baršunastu kutiju. Zatim se vratio do mene, spustivši se na jedno koleno usred svoje kućne kancelarije.
“Kupio sam ovo pre šest meseci”, rekao je, otvarajući kutiju da otkrije zapanjujući, jednostavan dijamantski prsten. “Čekao sam savršeni trenutak. Ali iskreno, s tobom, ne postoji savršeni trenutak. Postoji samo niz haotičnih, lepih, zastrašujućih trenutaka koji me teraju da shvatim da nikad više ne želim da živim siguran, dosadan život.”
Suze su mi tekle niz lice. Pokrila sam usta obema rukama, klimajući grozničavo pre nego što je i završio.
“Ešli Prajs”, rekao je Koul, glasom mirnim i punim apsolutne sigurnosti. “Hoćeš li se udati za mene? Hoćeš li mi dozvoliti da te gnjavim čajem od đumbira i predavanjima o zdravlju do kraja naših života?”
“Da”, jecala sam, spustivši se na kolena da mu bacim ruke oko vrata. “Da, da, da.”
Navukao mi je prsten na prst, povukavši me u poljubac koji je imao ukus soli i čiste, nepatvorene radosti.
Dok smo sedeli na podu, isprepletani, shvatila sam da je hladni, klinički doktor koji me je prestrašio u ordinaciji pre godinu dana nestao.
Na njegovom mestu bio je čovek koji me je voleo dovoljno da prihvati moj haos, i koga sam volela dovoljno da mu dozvolim da brine o meni.
A što se tiče My Melody pidžame, i dalje sam je nosila.
Ali sada se Koul samo smejao kad bi je video, pre nego što bi je brzo skinuo.